Ратни ветерани

Не могу да затворим очи и уживам у свом животу док знам да неки мој саборац седи без струје у своме јаду

Након борбених задатака у рејонима Ћићавице, Бајгоре и Дренице дошло је време да чета Војне полиције стигне и у град Пећ у Метохији, како би обезбеђивала град, као  и све прилазе граду.
Припадници јединице чете Војне полиције били су ангажовани већ више од годину дана на скоро целој територији Косова и Метохије.
У Пећ су стигли 10/11 априла.
Као што знамо, на Велики петак 9.априла 1999 године, отпочела је офанзива шиптарско терористчких снага, албанске регуларне војске и НАТО пакта на шири рејон карауле Кошаре у намери да употребом силе изврше окупацију Србије.
Тог 10 и 11 су се увелико већ водиле жестоке борбе у рејону карауле Кошаре, као и у ширем рејону карауле Кошаре, односно левим и десним крилом ка караули Морина и десно ка тромеђи на Богићевици. Једноставно, у тим тренуцима на граници је био пакао, као и до самог краја рата.

Сведочанство нашег брата по оружју и одликованог хероја, Синише Јевтића, који је био припадник чете Војне полиције 125 моторизоване бригаде, јесте важно да се ови догађаји никад не забораве, али и да буду опомена држави како се опходи према онима који су проливали крв за слободу свих њених грађана.

У преподневним часовима 14. априла 1999 год имали  смо узбуну у граду Пећи, а мало затим, добили смо обавештење да се спремимо, јер крећемо пут границе, тачније према караули Кошаре.
У село Батуша смо стигли негде ујутру и већ након пар сати смо почели припреме за кретање ка Раси Кошарес.
Након великог успона стигли смо до резервних положаја.
Ту смо дочекали 16-ти ујутро и кренули ка самој караули Кошаре .
Ову ноћ смо преспавали у врећама, под ведрим небом, било нас је по двојица-тројица у једној врећи, спаковани ко сардине, како би нам топлије било.
Знам да сам испод себе чуо како жубори вода,
Покушао сам да заспим, али не иде. Свануло је јутро, покочили смо се од зиме, јер се све сушило на нама, после великог успона.
Били смо знојави, а нигде неког бункера или склоништа, све сама буква и снег около.
Ујутру смо потражили воду, мало ту десно од нас је био поточић и допунили смо чутурице, али смо у каснијим борбама и при повлачењу буквално јели снег, јер нисмо више имали воде.
Од ветра и свог оног јада, таман кад помислим да могу воду да пијем , усне ми попуцале од зиме, не можеш ни чутурицу да прислониш на усне да узмеш гутљај воде к’o човек.

Већ од раног јутра су почели да нас поклапају гранатама. Око 10 сати смо се развили у стрелце и тако смо почели буквално метар по метар да се крећемо, од букве до букве.
Букве дебеле, не могу тројица да је обухвате. Ту се већ око њих и снег слегао па некако формирао као природни бункер.
У једном од тих пребацивања ја улетим у тај бункер као трећи.
Ту поред мене је Божидар Симић из Пасјана, а онда секунд након тога пада тромблонска мина између Божидара и мене негде код ногу.
Гледамо мину секунд-два,  она шишти и очекујемо експлозију. Утиша се мина, изгледа неисправна. Бог нас погледао.
Нема се времена за размишљање, те тако крећемо даље одмах кад смо схватили да неће експлодирати.
Мало након тога, иза једне букве гледамо како се Радиша Лазић извирује иза букве, међутим снајпер га погађа право у доњу вилицу.
Крв липти на све стране. Око нас падају гранате, мине, фијучу меци, све је као у осињаку, али наређење је да се крене даље.
Крећемо даље у дубину шуме.
Видим једну чистину са јелама и борићима, минобацачи шарају као по шаховској табли, меци фијучу, да знам да нису меци, помислио бих да су ројеви оса колико их је.
Пребацујемо се један по један и истовремено дејствујемо, јер их видимо на тим стрминама иза те чистине, тако да нас практично дели само поток, али су они изнад нас.
Видимо их како претрчавају.

Устајем како бих се пребацио до следећег борића и после неких пет-шест корака пада минобацачка граната тик с моје леве стране.
Осећам неку контузију, али нисам свестан шта се десило. Не знам шта се дешава, али знам да сам био одбачен пар метара, јер ми је пушка остала на истом месту.
При падању падам лицем у снег и не осећам леву страну тела, осећај је као да ми је одсечена половина тела.
Дижем главу и гледам себе, видим све ми је на месту, руке и ноге, али видим и да ми крв иде однекле, али и даље не знам одакле.
Устајем и враћам се по пушку. Још увек контузован и даље чујем како меци фијучу око мене.
Минобацачи не престају да дејствују, на сваких пар секунди пада по једна граната.
Лева страна ми је скоро потпуно одузета, али сам успео да узмем пушку десном руком и уз псовке дејствујем по терористима. Псујем им мајку из све гласа.
Пребацујем се до потока који био десно од мене на неких 20-30 метара. Саборци са друге стране ме прихватају и указују прву помоћ.
Нисам осећао бол, јер бес који сам осећао, надвладо је сваки други осећај.
Свима нама је било јасно где идемо и било нам је много лакше, као војницима који смо били још од 1998 на простору Косова и Метохије и где смо учествовали у акцијама као бробене групе, у односу на момке који су долазили из других делова Србије, а који до тада нису осетили дејства.

Синиша Јевтић са саборцима, стоји у средини.

Синиша Јевтић са саборцима, стоји у средини.

Неко једном рече да страх чува границу. Јесте, било је страха и то је нормално, али смо знали да га контролишемо. Уз сав тај страх имао сам једну само мисао, а то је шта је иза нас.
У свом том хаосу, на моменте пролазе мисли да су испод нас Високи Дечани, Пећка патријаршија, да су одмах негде доле српска села, наше куће, наши градови, наше породице и да ми нисмо узалуд ту где јесмо. Потпуно смо свесни били, иако смо деца били, да ако попустимо овде и ако им дозволимо улазак, да се они неће ту зауставити.
Људи имају погрешну перцепцију догађаја. НАТО пакт заједно са шиптарским терористима, да је ушао тако како је планирао, он се не би зауставио на Косову и Метохији, цела Србија би била војно окупирана. Јер кад човек прође овакве борбе, али у току борбених десјтава просто постаје свестан шта су намере, а њихова намера то јесте била!

Док сам лежао у болници у Приштини, дошао ми је у посету потпоручник Рсовац Јован и у шали ми каже, ајде шта се излежаваш, спремај ствари и враћаш се у јединицу.
Наравно да сам реаговао као што би и сви моји другови који су са мном били на линији реаговали, кренуо сам да устанем и био спреман да се вратим.
Потпоручник Рсовац ми је рекао да је дошао да ме обиђе и да види како сам, како бисмо се поздравили, јер је планирано да сутрадан идем у Ниш и да ми саошти да је војска за мене готова.
Доктори спремају документацију за сутра и крећеш.
Мислим да сам после тога отишао код докотра или начелника, не знам ни сам шта је био и рекох му , ја у Ниш не идем, јер се данас враћам у своју јединицу.
Доктор ме гледа и каже, можеш Јевтићу само на свој потпис и одговорност да се вратиш, ја не могу да те пустим.
Само сам му рекао где треба да се потпишем и тог истог дана сам са три дрена се вратио у своју јединицу где сам остао до краја рата.

Иако сам био рањен и напустио болницу и вратио се у једницу, имао сам проблем након рата да докажем да сам био рањен. Јер нисам имао отпусну листу, те су ми радили накнадно вештачење рањавања.

Синиша Јевтић испред БОВ-а

Синиша Јевтић испред БОВ-а

Сви причају колико је војника погинуло на Кошарама и то је за сваки наклон, али моје питање је – Шта је са преживелима?
Синиша Ногић Јевтић рањен је на врху Раса Кошарес од минибацачке ватре  у жестокој борби са шиштарским терористима. Одликован је медаљом и указом предсеника СРЈ за заслуге у области одбране и безбедности. Био је припадник Чете војне полиције и припадник херојске 125. моторизоване бригаде ангажоване у рејону карауле Кошаре. Када је заједно са оружјем утихнула и реч о онима који су нас бранили храброст и оданост овог човека постали су једина утеха многим заборављеним херојима.
Да би помогао својим ратним друговима успева да пређе и преко тога што их је Србија заборавила, да се избори са бахатим радницима надлежних институција, да пронађе оне којима треба помоћ и људе који им могу помоћи, али после свега, Синиша каже, да му је увек најтеже да им не обећа ништа. Када се акција за помоћ покрене, све је у рукама добрих људи.

Синиша Јевтић на додела одликовања

Како је дошло до тога да ти, као један он бораца, покренеш хуманитарну акцију за борце?

Годинама уназад сусретао сам се са угроженим борцима и замерао себи што нисам био у могућности да било шта променим. Други саборци и ја смо имали среће у животу, али нису се сви снашли у ономе што нас је дочекало после `99.
Колико је бораца учествовало? Колико је рањено? Колико њих је подигло руку на себе? Колико их је оболело? Умрло? Колико живе у нехуманим условима?
То је оно што бих питао све официре који у разним емисијама помињу борце. Ето, можда због свега тога не могу да затворим очи и ћутим, уживам у свом животу док знам да неки саборац седи без струје у своме јаду.

Шта је највећи проблем српских ратних ветарана, посебно инвалида и оних који су тешко болесни?

Држава, односно надлежна министарства,  све институције и медији су слепи и глуви за борце када им треба помоћи и разумети их.
Парадоксално је да иста та држава нас велича у својим наступима поводом обележавања значајних датума.
Највећи проблем је што ако кажете да сте борац сматрају вас будалом и гледају са подозрењем .
Ако би неко од нас бурније реаговао на неки догађај који вређа нашу жртву обично би коментар био – Опет си прескочио терапију.
Сви ми борци имамо Посттраумастски стресни синдром, неко више неко мање и једина добра особина ПСТП-а је осећај за неправду према другима и хуманост.

Како долазиш до оних којима је потребна помоћ?

Сви ми се знамо између себе и једни другима указујемо на угрожене саборце.
Већину бораца је и срамота од друштва и околине и не могу да изнесу у јавност своје животне проблеме.
Неке познајем, за неке ми кажу други борци, пријатељи, чујем од људи…Такве ствари увек дођу до нас, питање је да ли ће нас дотаћи.

Има ли системског решења за овакве проблеме?

Системско, правично решење постоји, али држава нам овим срамним Законом о борцима показује да не жели да правично награди сваког учесника рата.
На пример, онај ко има инвалидност 30% на основу рана, притом је оболео од ПСТП-а, не може да оствари своји права. Зашто? Јер борац не може да докаже да је оболео од ПСТП-а ако нема извештај да је лежао на одељењу, а такође не може да оствари ни право на инвалидност. Нажалост, већина нас користи лекове за смирење, спавање, антидепресиве, док многи нису хтели или могли да леже на одељењима, због исте оне реакције друштва, други због посла и голе борбе за живот свој и своје породице.

Какво решење држава нуди том обичном борцу који није могао да оствари право на инвалидност по било ком основу, притом је тај борац угрожен, без посла,оболео итд… Закон није хтео да се њима бави. Предвидели су службену легитимацију за борце и скинули су одговорност према истима тако што ће убудуће проблеме бораца решавати локална самоуправа. То није обавезавајуће него препорука локалној самоуправи да борце помогне ако хоће и ако може. Најбрже решење може да се донесе кроз добар закон за борце и ефикасност локалне самоуправе. Нажалост, видимо сви да од тога нема ништа.

На који начин помажете борцима, да ли вам локалне самоуправе излазе у сусрет?

Помоћ коју организујем за саборце своди се на директну помоћ хуманих људи, организација и фирми тако што средства уплаћују на рачун угрожених. Ово све би се могло назвати првом помоћи. Мој српски народ се једини одазива и одваја од својих плата и није заборавио борце, сви други јесу. Реакција локалних самоуправа је никаква, осим у малом броју случаја. Када шира јавност сазна за конкретан проблем неког борца онда се укључују, али и тада не сви. Сретали смо се и са бахатим преседницима општина који нису хтели ни да удостоје борца да буде саслушан, а камоли да му помогну. Председник Општине Житорађа и Општине Рума су очигледни примери тога. Одличну сарадњу смо имали са председником Општине Сврљиг по питању борца са Кошара Драгана Николића, као и са председницом Општине Брус поводом изградње куће борцу Мији Ђидићу.
Помоћ од активних генерала и војске нисмо имали до сада, иако смо им се обраћали. Конкретну помоћ од пензионисаних генерала, високих официра такође нисмо имали, иако сам се и њима обраћао рачунајући на њихов углед и поштовање.

Како се носите са оним што видите кад одете у посету својим саборцима који тешко живе, колико Вам то тешко пада?

Сваку посету саборцу доживљавам тешко и после тога треба ми времена да дођем себи. Најтеже је ништа им не обећати, а опет знам да морам нешто помоћи. То не зависи од мене него од људи који читају приче о угроженим борцима.
Једно је прочитати текст, видети слике или то прескочити правећи се да нисмо видели. Треба видети њихове очи, сузе од немоћи, а опет радосни што их је барем неко обишао и дао наду да може бити боље. До пре пар месеци неки моји саборци нису имали ни грам наде. Живели су без струје, воде, хране, одбачени и заборављени. Данас знају да, иако су заборављени од државе, од народа српског нису и никада неће бити! А оно чиме би надлежни требало да се руководе, рекао је један од угрожених бораца кога сам последњег обишао.

– Волео бих да ме држава воли онолико колико ја волим државу. –

Неколико бораца је у последњих месец дана добило средства за живот захваљујући Синиши Јевтићу и верном српском народу који није заборавио своје борце.

Припремила : Марија Петровић

Оставите коментар