Хероји Отаџбине

ОРДЕН или ПАРЧЕ МЕТАЛА!

Двадесет година у једном људском животу је много, пуно тога стигнеш да направиш за то време, а историјски гледано 20 година је ништа. Прошло је за трен.

Пре 20 година сам добио орден.
Написали су о мени чланак, име моје и још двојице моје браће по оружју одштампали су дебелим масним словима. Осећао сам се тада заслужан и помало важан јер изгледа да сам направио нешто добро. Бранио сам своју отаџбину. Био је то мој задатак, моја морална обавеза према земљи коју сам газио, према земљи у којој сам се родио. Своју кућу имам да браним онда када ми је нападају. Вратио сам се кући жив. Нисам ни сањао, ни у најлуђим сновима да ћу једног дана морати поново да подигнем шатор. Шатор под ведрим небом те исте земље, коју сам тако беспоштедно бранио.

Додела ордена

Време… Нешто промењиво. Само код нас РАТНИХ ВЕТЕРАНА И ИНВАЛИДА је исто. Свака политичка фракција од краја рата па до данас је хтела само две ствари од нас. У случају рата да бранимо земљу и у времену мира да нас искључиво само према потреби извуку из фиока да би себе промовисали… ДОСТА ЈЕ! Данас сам нашао овај чланак из новина, негде крај 1999 или почетак 2000 године, промоција војника где ми долазимо са нашим ордењем да би ваљда мотивисали младе војнике.

Само, не знате политичари, наше ордење је остало на ратишту, тамо на Кошарама и Паштрику где су нам браћа погинула.
Они су наше ордење које у души чувамо. Период после рата, ми млади немамо посао, немамо ништа…

А они обећавају. На сваку следећу прославу су нас звали, а ми шта ћемо посао нам треба породице да хранимо идемо. Онда једна прослава нас тројицу позову и ставе нас да седимо поред тоалета. Није што смо добили то место већ што нам се ругају, исмевају нас. Нека прослава општине Богатић.
Дође музика код нас ја поручим „Јечам жњела Косовка девојка“, скочише кажу није место ни време. Ја опет ај добро може друга „На планини на Јелици“… Претпостаљате да нас после ове прославе више нису ни звали. Окарактерисали су нас за изузетно проблематичне. Послове наравно нисмо добили. Све што су рекли лагали су. Једна је ствар на коју нико није рачунао, немамо ништа да изгубимо, ни ја ни било ко од мојих сабораца, зато смо и овде где смо сада.
Већ 59 дана спавамо у Пионирском парку, али овог пута нас нико неће водити ради спствене промоције.

Има нас више него што мислите, а видећете 07.12.2019 када устану ДИВ ЈУНАЦИ!

ЖИВЕЛА СРБИЈА!

Са протеста ветерана браћа по оружју

Оставите коментар