Ратни ветерани

Отворено писмо Председнику Републике Србије поводом уласка Нацрта борачког закона у скупштинску процедуру

Господине Председниче, најблаже речено осећамо се увређено и издано с обзиром на то да сте дозволили да у скупштинску процедуру уђе Нацрт закона који није испоштовао елементарне принципе према којима ће се борци окарактерисати као заслужни грађани, а не као социјални случајеви.

Слагали сте нас кад сте рекли да ће те прихватити све оне примедбе које неизискују додатне велике материјалне издатке, слагали сте нас када сте рекли да ће мо се поново видети за недељу дана.
Ваш шеф кабинета је слагао кад је рекао да би требало да имамо још мало стрпљења и да ће те нас ускоро поново примити, јер министарство ради на нашим захтевима и да морамо њих да сачекамо. Дозволили сте да у скупштинску процедуру уђе закон, а да нити један од наших основних захтева није у целости имплементиран у нацрт закона.

Да ли је стварно могуће да и Ви мислите да борац не заслужује да буде заслужни грађанин ове државе и да држава треба о њему да води рачуна искључиво ако je бескућник?
Да ли је могуће да уопште не размишљате о патриотизму, о томе што смо били шиканирани и вређани односом државе према нама у протеклим деценијама и да је дошло време да се то исправи?
Да ли мислите да у овој земљи и даље треба дезертери да се хвале да су били паметни што су издали државу, а да борци треба да буду исмевани што су били будале које нису мариле за свој живот, него су били довољно глупи да се одазову на позив Отаџбине?

Шта мислите како се осећају наши родитељи и наша деца, када у овој држави борац који није рањен не може да добије статус заслужног грађанина, него ће само бити пописан и добити легитимацију борца која ће да му служи за украс, јер му ничему неће служити?
Да ли сте свесни колико боли кад пензионере уздижете до небеса што су издржали терет транзиције, а нигде се не спомиње да деценијама уназад држава не поштује закон о борцима и не да борачки додатак који је загарантован тренутно важћим законом који датира још од 1998. године, и на тај начин месечно штеди преко 500.000.000,00 динара?
Шта мислите докле ћемо ми моћи да трпимо да безусловно дајемо себе за ову државу док нас власт понижава својим односом према нама?

Када ће држава престати да штеди на борцима?

До 2006. године, држава нас је поткрадала и није у складу са решењима исплаћивала примања ратним војним инвалидима и породицама погинулих бораца, а 2006. године, одлучила је да укине део примања.
После тога војска је одлучила да ратни војни инвалиди више немају право на војне здравствене књижице. Онда смо и од Вас лично доживели 2018. године, да Ви лично ставите свој потпис на неуставну измену закона којом су нам умањена примања без икаквог оправданог разлога за тако нешто.

Надали смо се да сте то урадили у незнању по аутоматизму на наговор министра, или ко год Вас је већ саветовао поводом тог питања, али очигледно смо погрешили јер сте овог пута били апсолутно упознати са свим мањкавостима закона.
Ипак, Ви сте дозволили да Ваше страначке колеге прогурају закон у Скупштину који не сматра борца заслужним грађанином Србије.
Овај пут смо апсолутно и недвосмислено сигурни да сте нас Ви лично изиграли и да Вама лично није битно да ли ће борац бити заслужни грађанин или ће бити само тамо нека овца која је била спремна да погине за државу, па је игром случаја успела да се врати кући жива и здрава.
С обзиром на то да смо Вас детаљно известили о чему се ради и образложили наше захтеве, не можете рећи да Вас је неко жедног превео преко воде.
Нисте имали ни један контра аргумент због кога неки од наших захтева не би био прихваћен, а једини Ваш аргумен је био да држава нема новца за борце.

Да ли је могуће, да Вам није јасно да су они који су спремни да се жртвују за народ и државу, темељ државе, а не терет државе, а да вашим односом према нама показујете Ваш однос према Србији?

Без оних који су спремни да погину за Србију, држава ће бити ко кула од карата коју ће лако моћи да сруши ко год пожели, а овај закон који је ушао у скупштинску процедуру показује да су борци за ову државу овце, а не заслужни грађани који чине темељ државе, и да нас држава доживљава као терет.
Па зар је стварно могуће да је наша држава толико назадна да не може себи да приушти да да борцима симболични борачки додатак?

Зар нема новца за борце, поред свих милијарди евра које се троше на годишњем нивоу за изградњу путева, пруга, школа, болница, градова, канализација, водовода, подизања плата запосленима у државним установама, повећање пензија, за поделу ваучера за летовања, за субвенционисање куповине такси возила?
Чак имамо пара и за пружање помоћи непријатељски настројеним државама које су ратовале против нас, које не признају суверенитет и територијални интегритет наше Србије у складу са нашим уставом.

За све има пара, држава огромним корацима корача напред само нема пара да се испоштују они који су били спремни да погину за ову државу.
Како Вас није срамота, да кад држите говоре, истичете како се поносите нама, а када се доноси закон онда шкртарите на нама?
Ми нисмо захтевали „хлеба преко погаче“ и нисмо захтевали ни „палате и јахте“!
Захтевали само да будемо заслужни грађани и да то буде симболично и показано, да не остане све на празној причи и да нам се дезертери и даље смешкају у лице из државних фотеља, а да се нама просипа нека прича о томе како нам је држава у исто време изузетно напредна и сиромашна!

Удружења која су подржала министра и предложени нацрт закона, тј. представници удружења, јер им се наводно жури да се закон усвоји, и која тврде да су борци задовољни , тј. да су они чији су чланови њихових удружења задовољни тиме, да им држава да легитимацију коју могу окачити мачку о реп!

Такви представници удружења уопште не преносе став борачке популације, већ износе само оно што од њих министаство захтева обзиром да их финансира.
Сами сте свесни да би прави представници удружења, чак и да је закон обухватио све оно што су наши захтеви, они имали још неких додатних захтева.
Прави представници бораца сигурно никада не би рекли да сматрају да борцима не треба дати никакво додатно право, да им је дато превише, јер држава никад не може борцу дати онолико колико је он заслужио и задужио државу.

Поред свих досадашњих Ваших грешака у односу према борачкој популацији, надамо се да ћете ипак схватити неопходност да држава приликом доношења закона треба првенствено да води рачуна о односу према онима који су несебично стали у одбрану Отаџбине ризикујући свој живот.

Држава може и мора пронаћи средства да постави ствари на своје место, јер ако се настави овакав однос државе према борачкој популацији, питање је колики ће сутра бити одзив становништва на позив Отаџбине и ко ће са нама бранити нашу децу, ако не дај Боже опет буде затребало.

Млади масовно одлазе из наше земље, а један од разлога је и то што виде однос државе према нама, односно онима који су спремни да дају живот за ову земљу.

Истовремено виде и однос државе према онима који су издали ову земљу, па из тог односа добијају јасан сигнал да ова држава не цени патриотизам и не кажњава идајнике, што је свакако ван сваке памети уколико желимо да опстанемо као народ и да имамо своју државу и у будуће.

Морате пронаћи начин да утичете на посланике (на ваше партијске колеге) да Скупштина исправи оно што је Влада на наговор ресорног министра забрљала.
Закон мора бити поправљен!
То су симболична новчана средства за једну државу да се поправи однос државе према заслужним грађаима, према борцима, који су деценијама уназад били омаловажавани и понижавани односом државе према њима.

Најмлађи борац има данас 40 година, док је велика већина бораца старија од 50 година.
За ових 5 месеци колико већ траје овај протест, умрло је на стотине бораца, а до ступања на снагу овог закона умреће их сигурно још преко 1000. а сваке наредне године број умрлих ће се изражавати у хиљадама.

Зар је поред такве стопе морталитета у борачкој популацији стварно тешко држави да укаже поштовање онима који су још увек живи.

Да поновимо још једном, основни захтеви су:

  1. Да се нацрт закона о ПРАВИМА БОРАЦА, ВОЈНИХ ИНВАЛИДА, ЦИВИЛНИХ ИНВАЛИДА РАТА И ЧЛАНОВА ЊИХОВИХ ПОРОДИЦА пре уласка у скупштинску процедуру измени и допуни са ставкама за које сматрамо да морају бити садржане у њему како би држава показала да цени и поштује нашу спремност на самопожртвовање, јер није довољно да закон буде бољи од предходног ако је и даље лош , закон мора бити добар!!!
  2. Посттрауматски стресни поремећај (у даљем тексту ПТСП), као и болести које је ПТСП изазвао (које он проузрокује) морају бити изузете из временског ограничења које предвиђа закон (за све остале болести), то временско ограничење за ПТСП мора бити сразмерно оном које медицина препознаје за повезивање ПТСПа са учешћем у ратним дејствима.
  3. Да се установи дан ратних ветерана и да он буде на Видовдан, и да буде обележен као државни празник.
  4. Да се уведе у закон борачки додатак за све ратне ветеране до 60 године живота без обзира на материјални статус, а за ратне ветеране преко 60 година старости увећани борачки додатак без обзира на материјални социјални статус
  5. Да се формира посебно борачко министарство и да министар буде доказани ратни ветеран
  6. Да се доказаним дезертерима забрани обављање било које јавне функције
  7. Да се неуставна допуна ЗАКОНА О ОСНОВНИМ ПРАВИМА БОРАЦА,ВОЈНИХ ИНВАЛИДА И ПОРОДИЦА ПАЛИХ БОРАЦА из 2018 године одмах укине, а заједно са њом и сва решења која су донета по основу допуне закона а којима су овој популацији одазета трајно стечена права која су стекли по основу закона из 1998. године.

У Београду 22.02.2020.год

Са уважавањем, ратни ветерани, ППБ и РВИ Србије из Пионирског парка

3 Коментари

  • Svaka vam cast na istrajnosti.
    Predsednik treba da se stidi,prvo koga je postavio za ministra a drugo za premijera.
    LISTA ZA NASU DECU A ZA NASU?
    Premijerka lezbejka da poradi na prirastaju eee Srbijo moja.
    Vas vojni Veteran,kome nista ne treba od ove I ovakve drzave.

  • Док сам читала ову Објаву, сузе су ми текле, била ми је кнедла у грлу, горак укус у устима…-

    Обузео ме је онај страшан осећај немоћи, осетила сам колико смо ми беспомоћни пред моћницима за које су, заведени у овој осиромашеној Србији, нахрањени сендвичем, очију замазаних литром зејтина и килограмом шећера, гласали.

    Јако ми је жао што са оваква слика о нама иде у свет.

    Ако председник, влада и сви остали а меродавни, остану глуви пред овим, више него скромним захтевима ( апсолутно заслуженим и оправданим) хероја ветерана, онда смо заиста не на дну, него испод дна.

    Ја волим моју земљу, али се све више и више, стидим што сам Српкиња.
    Јадна моја Србијо ко те води и ко одлучује о нашим судбинама……

Оставите коментар