Други о нама

ПАДАЛЕ СУ БОМБЕ, ЧУЛИ СУ СЕ КРИЦИ, И СТАКЛА СУ ПУЦАЛА: Потресна исповест Михаила који је преживео СТРАХОТЕ РАТА!

Ратни ветерани и војни инвалиди протестују у Пионирском парку испред Председништва већ месецима. Наиме, они су одлучни у једном, а то је да се испуне њихови захтеви како би решили свој статус са којим имају проблеме већ годинама!

Упркос хладноћи и лошим временским условима чврсто су решени да своје намере спроведу у дело. Дакле, успели су да разговарају са председником Републике Србије, Александром Вучићем где су изнели главне проблеме, али је исход још увек неизвестан будући да држава још увек ништа није предузела поводом реалзације њихових захтева.

Ратни ветерани у Пионирском парку
Ратни ветерани у Пионирском парку

Екипа Еспреса је посетила ветеране у кампу, те су испричали са каквим грозотама су се сусретали поједини од њих у тим ратним подручјима.

Био сам ангажован као резервиста 1999. године на подручјима Дренице, Суве реке, Штимље и Батуша, тада сам имао само 21 годину, и није било нимало лако гледати пропаст испред себе када се све руши у секунди и нестаје. Радио сам као извиђач у јединици Кошава, дакле, у питању је ракетна јединица где сам провео око три месеца“, овим речима почиње причу за espreso.rs, Михаил Коваљев.

Како каже, током ратним операција обитавао је на Косову и Метохији, а потом је објаснио због чега је рат за њега највеће зло које оставља огромне последице.

Највећи део мог деловања је био на Косову и Метохији. Тамо сам се нагледао свега и свачега. Нон-стоп сам слушао пуцњаву, поклапања касетних бомби, и гледао минобацачке ватре. Иначе, сећам се једне грозоте која ми је посебно остала у сећању. Наиме, војна полиција која нас је обезбеђивала је налетела на нагазну мину и сви су дигнути у ваздух, то је било стравично. Да нису они налетели, налетео би лансер са ракетама и то би била још једна од катастрофа која вам се уреже у сећање и прогања вас у сновима“, објашњава Коваљев.

Додаје, да су му страхоте из рата дубоко урезане у сећању те да буде различите емоције која леде крв у жилама.

У сећању ми је остала та касетна бомба која је била на неких 50 метара у штимљу, то је било најопасније, и језиви су били јауци војске која је гинула, затим крици рањених војника, где се виде лешеви, њихова крвава лица, као и осакаћени људи. Сећам се звукова авионских митраљеза који су уливали страх у кости и то никада нећу заборавити. Свака ноћ проведена у тим подручјима је била борба за живот, и правду“, присећа се Коваљев.

Објашњава како му је једна сцена остала у посебном сећању док је био у месту Суви До, и да га увек подсети на то колико навика може да буде опасан непријатељ када вам постане свеједно, да ли ћете преживети или не.

Када сам био код места Суви До близу Липљана остао ми је у сећању један призор који је могао да буде кобан, али на сву срећу није. Ћебе је било на прозору, а ми смо играли карте за столом. Ођедном се сручило стакло испред нас и разбило у парампарчад. Нико од нас није реаговао јер је то било уобичајено, наставили смо да играмо карте. Влада је тишина, мук… То је проклета навика. Навикнете се на звуке бомбе, и онда нестаје сваки страх јер је рат био у јеку борбе. Немаш где да се сакријеш, па ти постаје свеједно да ли ћеш преживети. Паднеш. Устанеш. Идеш даље. Гадна је та навика“, прича Коваљев.

Како каже, у месту Суви До су им жене помагале око хране, док су и у једном албанском селу често умеле да притекну у помоћ рањеном или гладном војнику.

У селу Суви До су нам помагале желе око хране, такође сам био и у албанском селу Штимље и ту се сећам једне необичне сцене. Стао сам испред неке робне куће где сам видео жену која води дете, а ја сам имао неки кекс и послужим дете, а оно ме бледо гледа и не сме да узме. Нисам знао у тим тренуцима, да ли ме се плаши. Загризем парче да увиди да није отровно, па му дам оно што је остало. Углавном, у том Штимљу су биле само жене и деца јер су мушкарци стражарили по шумама, али опет су биле коректне према нама јер су биле уплашене што је сасвим природно јер је владало ратно стање“, закључује Коваљев.

Осим тога, напомиње како се и након двадесет година сећа сваког детаља, јер се такве ствари не могу заборавити јер буде успомене на тешка времена.

Ратни ветерани у Пионирском парку
Ратни ветерани у Пионирском парку

Извор: Espreso.rs

Оставите коментар