Други о нама

Тешка животна прича Ивана Секулића

Иван Секулић

Наш брат по оружју, Иван Секулић који је од почетка протеста у Пионирском парку, ево тачно 81 дан. Пре неколико дана посетила нас је екипа портала Телеграф који су направили причу са Иваном.

Знам људе судбином притиснуте, а још увек дишу – написала је давно Десанка Максимовић

Иван Секулић (48) из Блаца, полицијски ветеран из борби на Косову и Метохији, већ више од два месеца даноноћно протестује у Пионирском парку у Београду са својим саборцима, покушавајући да оствари своја основна људска права.
Он паралелно води и борбу за заштиту деце која су жртве педофила, као што је то био случај са његовом ћерком пре три године.

Знам људе судбином притиснуте, а још увек дишу – написала је давно Десанка Максимовић. Један од тих људи је и Иван, иако га велика песникиња није познавала.
Избеглички живот породице Секулић у Јагодини, донео је у почетку радост, рођењем ћерке Исидоре 2000. године. Иван је радио као молер, а супруга бринула о деци. Међутим, у годинама које су уследиле последице које су ратне страхоте на Косову и Метохији оставиле, биле су јаче од завета на љубав, те се супружници разилазе, а невоље се ређају као на траци.

Болест ћерке Исидоре

Исидора се од карцинома разболела 2012. године. Откривен јој је тумор “јулинг јелин сарком”, који је веома редак, напао јој је ребра. Покушали су да је спасу хемотерапијом, постављали су јој вештачка ребра, импланте, била је на Дечијој клиници у Тиршовој. Осећај кад лекар саопштава да ти детету нема спаса је неподношљиво тежак, али сам бодрио ћерку све време, покушавајући да јој продужим живот. И јесам за неких пет месеци.

Исидора Секулић
Исидора Секулић

Познаник покушао да је силује

Исидора се вратила у Јагодину, примала терапије, а 13. јануара 2016. године, отишла је код познаника Р. В. (57) да јој поправи лаптоп, а он је покушао да је силује.
Била је под јаком хемотерапијом, опала јој је коса, била је крхка, пао јој је имунитет. Педофил је је скинуо, почео да је мази, да јој завлачи руке под мајицу.
Успела је некако да побегне – говори Иван, док му поглед иде у даљину, ка згради Председништва и чини се, продире даље кроз маглу и мрак Београда.

Случај је завршен тако што је Р. В. осуђен на две године затвора и сада је на слободи. Иван се плаши да још неко дете не доживи судбину његове Исидоре. Исидора је умрла 30. маја 2017. године. Отац јој је испунио последњу жељу. Плесали су на улици ноћу.

Њена последња жеља: Играли на месечини у 3 ујутру

Без музике смо играли на месечини у три ујутру. То је била њена највећа срећа и њен највећи смех, толико ме је љубила што сам јој испунио то. После 10 дана испустила је душу. У животу ме држи сећање на њу, желим да се истина сазна, како због ње, тако и због друге деце, јер је човек који ју је напаствовао и сексуално злостављао на слободи. Немам пензију, немам никаква примања, ево живим овде у парку. Мајка у Блацу има пензију 18.000 динара и због тога немам право на примања.

Иван и Исидора
Иван и Исидора

Сањам ћерку сваке ноћи

Тешко успевам да заспим, на ВМА имам јаку психијатријску терапију, коју морам да пијем до краја живота. Ћерку сањам свако вече, сваке ноћи. Кад схватим да је сан, тешка срца се будим. Некад је сањам као малу, као одраслу, дође ми у сан, каже ми, добро сам, татице, немој да се бринеш за мене. Нека дешавања на Косову доле, оно отимање с колегом и то ми исто долази у сан. Овде сам због дискриминације, зато што немам никаква примања. Надлежни немају документацију да сам био на Косову, ја имам све, а они једоставно неће да признају то – закључује Иван.

У углу његових очију увек је нека суза, која и када крене, брзо се заустави, јер плакати се може и без да буде видљиво споља.

Опет би бранио Србију

Децембар је, зима стеже, иако нема снега. На клупи преко пута главног шатора у кампу, где ветерани проводе дане и ноћи, Иван прича о Исидори, али и о томе како би опет бранио Србију, иако је њему и његовој породици у годинама које су уследиле после рата нанета велика неправда, управо од институција те исте државе.

У полицију сам примљен 1998. године, реч је о резервном саставу СУП – а у Приштини. Имао сам дообуку за Посебну јединицу полиције, којој је специјалност била разбијање терористичких група.

Добио сам распоред у селу Лапушник, општина Глоговац, у рејону Дренице. Још током 1998. године, почеле су акције и борбе. Према процени, у дреничком крају било је око 2.800 терориста, а српске полиције око 500 до 600 људи – сећа се Иван кулминације сукоба са терористима ОВК на КиМ.

У Лапушнику је било једно од најјачих упоришта терориста, као и њихова главна команда. Ту је рођен и Адем Јашари, оснивач ОВК. Село је од изузетног стратешког значаја, јер представља улаз на подручје Дренице. Требало је очистити област од терориста, јер нису дозвољавали војсци да пролази тим путевима, а било је већ и киднаповања и отмица цивила.

По процени српских служби безбедности, ту је било заточено око 80 Срба.

Иван Секулић шатор у Пионирском парку
Иван Секулић шатор у Пионирском парку

Рањен из митраљеза

Око 70 сати трајала је борба између наших снага и ОВК јединица, уз подршку војске, после више од три дана непрекидне борбе, ушли смо у Лапушник. Погинуло је доста активних полицајаца том приликом.
Рањен сам из митраљеза и то услед панике једног колеге, испалио је 26 метака, тако да су ме рикошети погодили. Тај колега, кад је видео шта је урадио, хтео је да се убије, да изврши самоубиство у бункеру. Отимали смо се с њим да му узмемо пиштољ. Лечио сам се у Приштини и остао сам ту месец дана. Вратио сам се у Лапушник поново – додаје Иван.

Потписивање Кумановског споразума, тешко је пало припадницима ПЈП, те је, додаје Иван, један колега на његове очи извршио самоубиство, пуцајући себи пиштољем у главу. Иван је до 16. јуна у униформи, а из Приштине излази преко Врањевца, чисто албанског места. Његова супруга, медицинска сестра, у то време још је у граду, а четворогодишњи син у Блацу. Сећа се убиства свог колеге, на ког су пуцали фински војници КФОР-а, само зато што се нехотице ухватио за пушку. Иван је изашао из Приштине, сам у ауту, носећи оружје које је имао код себе.

Дом у шатору у Пионирском парку.

Омалени шатор близу споменика Осматрачница у Пионирском парку Иванов је дом читаве јесени, а вероватно ће ту и зиму провести. Вече доноси хладноћу, а ноћ већ први мраз. Шатор је обложио стиропором да током ноћи ту буде подношпљивије за спавање. На себи има нешто од полицијске униформе чувене ПЈП. Из шатора износи белу фасциклу у којој је читав његов живот. Листови папира, потврде, уверења и друга документа, којима покушава да докаже да је ратовао, како би му држава дала некаква примања, јер због болести није способан за рад. Друга група докумената представља његову борбу да се стане на пут педофилији у Србији.

Београд дочекује празнике, све шљашти и сија пред Нову годину. Људи журе и пролазе Пионирским парком. Ветерани у шатору се греју око једног старог шпорета и грејалице на плин. Дим цигарета и дим рата су помешани, а у њему “ратници голубијег срца”, чекају правду. Сви они би опет бранили отаџбину и свој народ.

Отаџбина не почиње у параграфу неког закона

Осећања бораца у Пионирском парку, могу бити схватљива само за оне који знају да отаџбина не почиње у параграфу неког закона или пак можда у судској одлуци, већ у срцима сваког од нас.

ДРУГИ ДЕО

Једном полицајац и заштитник – заувек у служби грађана, овако би могао да гласи један од описа Ивана Секулића (48), ветерана из борби на Косову и Метохији, који већ више од два месеца у Пионирском парку протестима покушава да оствари своја основна људска права, али и да заштити сву децу како не би постала жртве педофила.

Иван Секулић Пионирски парк
Иван Секулић Пионирски парк

Прича о Ивану и његовој борби против лоших људи, закона и пропуста институција државе Србије, која је објављена на порталу Телеграф. рс одјекнула је не само у земљи, већ и изван њених граница.
Како би му дали подршку, неки су свратили у Пионирски парк, како Београђани, тако и они који су дошли у главни град неким поводом.

Многи нису ни били свесни да пролазе поред човека и његових сабораца којима дугују слободу, али и поред неког ко се бори да ниједно дете у Србији не доживи судбину његове покојне ћерке Исидоре, коју је педофил сексуално злостављао док је била болесна од карцинома.

Педофил одлежао две године, сад се слободно шета

Упркос веома јаким доказима, Р. В. (57) из Јагодине је данас на слободи, пошто је одлежао две године затвора по пресуди тамошњег суда. Иван прича како има сазнања да његова покојна девојчица није прва жртва јагодинског педофила, а највише се плаши да неће бити ни последња.

Када ми је бивша супруга саопштила шта се догодило нашој Исидори, да је пријатељ моје бивше жене покушао да је силује и да ју је сексуално злостављао, био сам ван себе, нисам могао да се смирим, дошло ми је да све разбијем и поломим, да му пресудим, али сам се исконтролисао. Нисам могао да схватим да неко може да сексуално злоставља дете, које је притом још и на самрти, болесно, које једва стоји на ногама – очајан је Иван.

Причала оцу све детаље ужаса

Из Блаца је стигао у Јагодину, неколико дана након тога, баш за Исидорин 16. рођендан. Тек тада је схватио кроз какав је пакао прошла. Док је лежала у Тиршовој, испричала је оцу све детаље ужаса кроз који је прошла.

Иван је видео да Исидора након тога осећа олакшање, али и сигурност што је отац с њом.
Иван Секулић Исидора

Хтео сам да одем и да му пресудим

Размишљао је, каже, да оде и да му пресуди, али је схватио да би тиме пресудио и Исидори и њеном брату.

То што сам био уз њу, та сигурност, како су лекари говорили, продужило јој је живот. Умрла је у мају 2017. године. Сазнање да вам је неко сексуално злостављао дете, буди најгоре пориве у човеку, нешто што ниси ни знао да имаш у својој природи – наводи Иван.

Изрицању пресуде пред судом у Јагодини није присуствовао, тако да се није срео са педофилом очи у очи.

Ни Исидора није била у судници, као ни мој син, већ само моја бивша жена. Исидора је била разочарана одлуком суда, али не због себе, већ због опасности у којој ће се наћи остала деца, како је говорила – сећа се Иван.

Када је Исидора била свесна да ће њена болест победити њену вољу за животом, последње недеље живота проводила је са оцем. Имала је и подршку рукометне репрезентације Србије, затим глумаца и других јавних личности.

исидора секулић
исидора секулић

Кад душа боли, онда боли, замире на моменте

Сваки трзај немоћне и болесне девојчице у налету педофила, који може сексуално да се узбуди само пред дететом, видљив је у грчу, погледу и изразу овог полицијског ветерана, док прича о томе. Бол је код Ивана толико присутна да је ни тродони не ублажавају, јер кад душа боли, онда боли, дотле да се чини да замире на моменте.

Нећу одустати од борбе да се стане на пут педофилији, тек сад нећу. Сањам ћерку, то ми даје снагу, њена жртва ми даје енергију да истрајем у борби и одржава ме у животу – поручује Иван.

На платоу испред Скупштине Србије протекле суботе се окупило око 2.000 људи. Међу њима и Иван. Био је то 78, симболичан дан протеста некадашњих бораца, ратних војних инвалида, њихових породица, породица жртава бомбардовања и других грађана, који покушавају да се изборе за праведнија законска решења која се тичу управо њих.

Чврсто сам одлучио да се убијем, да се спалим

Након свих, да кажем пораза, које сам доживео од институција покушавајући да дођем до правде, тачније да педофил добије заслужену казну и не буде више опасност по децу, али и то да остварим нека права као ратни ветеран СУП-а у Приштини, који се борио у селу Лапушник на КиМ, где је основана ОВК, чврсто сам одлучио да се убијем.

Почетком октобра сам се у Блацу поздравио са болесном мајком и кренуо пут Београда да се спалим у Пионирском парку, који је окружен институцијама ове државе.
Видели би ме сви, коначно, центар Београда, тако сам размишљао, то је био једини начин да докажем да постојим, да се спалим – почиње Иван своју причу док се ратни ветерани окупљају за још једну протестну шетњу центром града, како би покушали да скрену пажњу надлежних институција да донесу боља законска решења која се тичу друштвеног положаја бораца.

Голи живот у борби за правду

Кад неко животом крене да брани своје људско достојанство и част, тренутак је кад нема више ни једно средство у борби, било институционално или ван тога, не моменат слабости, како многи можда мисле. То је ситуација када се смрћу брани живот. Једино што је Ивану било преостало у борби за правду, био је голи живот. У парку је упознао војне и полицијске ветеране, који су само два дана пре његовог доласка почели даноноћне протесте управо на том месту.

Да није било њих већ бих био мртав, али они су ме вратили у живот, дали ми да једем, пијем, подржавају ме у мојој и нашој борби. Већ два и по месеца живим у шатору у Пионирском парку, решен да истрајем у борби против педофила – прича Иван.

Тишина испред српског парламента није уобичајена за овај део града. У суботу је била таква да је могло да се чује лепршање српских застава високо уздигнутих са леве и десне стране Скупштине.

А испод тробојки које се лепршају слободно у центру Београда, били су раширени транспаренти на којима су лица и имена свих оних који су дали животе и остали на вечној стражи, да би у главном граду и широм Србије, све заставе могле да се вијоре данас, јуче и сутра.

Испред ликова својих погинулих сабораца стали су они који су преживели ратове.
О њиховом тешком положају говорили су генерал Божидар Делић, ратни командант легендарне призренске 549. моторизоване бригаде Војске Југославије.

Иван Секулић за говорницом испред Скупштине

говор испред Скупштине
Иван Секулић говор испред Скупштине

Међу говорницима је и Иван и борци који су тешко болесни. Многима је потребно лечење, а немају средства за то, немају никаква или веома мала примања од државе. Болесни су и нису способни да раде. Већину њих посттрауматски стресни синдром стиже тек сада. Најмлађи ветерани имају по 40 година.

Многи од њих су под јаким терапијама. Један показује неку врсту кутије са лековима, са малим преградама у којима су таблете које пије у току дана. Све подељено и распоређено, јер је живот тешко подношљив када се не узме терапиа, прича.
Иван Секулић, протест у Пионирском парку

Ратне трауме и страхоте, оставиле су трага на сваком од њих. Неки то носе мало лакше, други пак једва или никако. Свима је то велики терет, за који немају адекватну системску подршку.

У покушају да укажу на то, ишли су у шетњу преко Теразија, Кнез Михаиловом, па до Калемегдана и натраг ка Пионирском парку.

Плач виолина уличних свирача меша се са мирисом слатког пецива, које топли ветар разноси главном београдском улицом. Кнез Михаиловом се чује “Видовдан”, “Пукни зоро”, “Ој, Косово, Косово” и друге родољубиве песме.

Није у стању да ради због болести

Немам никаква примања од МУП-а. Њихово образложење је да у тој преписци између мојих захтева и њихових одговора, нису могли да ми нађу адресу, што није тачно, јер сам месец дана пре решења о одбијању захтева за примања, узео пасош.

Приштински СУП је у Нишкој Бањи, он је живео у Јагодини и Блацу, тако је на тим релацијама дошло до многих пропуста. Такође, Иванова мајка има пензију од 18.000 динара и то је препрека.

Практично, не могу да докажем учешће у рату, иако сам рањаван 1998. године у Лапушнику, ево имам и отпусне листе, да сам рањен из митраљеза – прича Иван Секулић.

Иван Секулић – Војна књижица није довољна као доказ, Фото: приватна архива

војна књижица
војна књижица Иван Секулић

Имам и војну књижицу, и још много доказа, уверења, али надлежни то не прихватају.

Није то довољно за пензију, изгледа, иако ја нисам у стању да радим због болести. Радио сам после рата ко молер, али сад нисам у стању, јер сам под јаком психијатријском терапијом.
Мој покојни отац је био такође ратни војни инвалид из деведесетих, три пута рањаван, а није имао право на лечење и то са пензијом од 5.600 динара.
Умро је 2016. године. Све то није довољно да нас држава сагледа – као за себе каже Иван док израњаваним и промрзлим рукама показује документа.

Правда за покојну Исидору

Одлучан је да опет потражи правду, овоземаљску, како за своју покојну Исидору, тако и за себе као ратног ветерана. Очекује пријем код председника Србије, али спрема и нову тужбу против педофила из Јагодине.

Ако је неке овоземаљске правде, за Ивана би требало да уследе неки бољи дани, они који би донели остварење његове друге жеље, а то је шетња унука по Пионирском парку.

До тада, остаје нада у космичку правду и неког „ко је праведнији од човека, са славом да суди живима и мртвима“.

Извор: Телеграф – Слађана Тасић

Додај коментар

Оставите коментар